CompanionS
Explore. Dream. Discover.
Putem Svile
PUT SVILE
- detalji i crtice iz putničkog dnevnika -
13.07.2012. DETALj IZ SEČUANA
Tri užurbana dana u Sečuanu. Potrošio sam jako puno energije jurcajući sa karaja na kraj regije, nekoliko puta veće od Srbije, kako bih posetio najznačajnije znamenitosti: najveću skulpturu Bude na svetu (72m) uklesanu u steni, najveći rezervat pandi na svetu - upravo u njihovoj domovini u Sečuanu, prestonicu Čengdu, jeo svetski poznatu ljutu, sečuansku kuhinju, upoznano nebrojano novih ljudi, njihovih života, stekao nova prijateljstva… I sada ostalo je još malo vremena do polaska voza nazad za Chongqing.
Sedim na tremu jednog od objekata hrama Venšu, koji je lociran u centru grada. Bez obzira na užasnu buku, koja vlada u svim kineskim gradovima, manastirski kompleks je nekako čudno izolovan i unutar njegovih zidina vlada totalna tišina i spokoj. Neverovatno je koliko čoveku ponekad nedostaje da „čuje“ tišinu, a naročito nakon godinu dana danonoćnog života u apsolutnoj buci, sirenama, nepodnošljivim kreštećim reklamama...
Ceo manastirski komplenk je savršeno sređen u skladu sa kineskom, tradicionalnom arhitekturom. Iako veoma star primetni su opsežni rekonstruktivni radovi (zamena dotrajalih delova i dogradnje), ali to ne umanjuje njegovu lepotu, sklad i mirnoću. Veliki lotosovi listovi, koji rastu iz saksija u unutrašnjim dvorištima hrama daju kontrast dominantno tamnoj i crnoj fasadi objekata u manastirskom kompleksu, dok zlano ispisani kineski karakteri na crnim stubovima upečatljivo prenose poruku vernicima i divljenje turista.
„Turbo vernika” ima svuda, ali kao da ih u Kini ima najviše i čine dominantni tip „poklonika“ religije. Devojke u kratkim šorcevima i minićima, spremne za modnu pistu... muškarci sa zadenutim pljugama iza uveta, kamerama oko vrata, i svi zajedno, naravno, sa naočarima za sunce i kišobranima, koji ih štite od slabašnog sunca... Tako lepi i skockani mehanički izvode molitve, držeći zapaljene stapiće nad čelom klečeći i ustajajući u ponavljajućem postupku ispred svake od mnogobrojnih skulptura u hramu. Nakon tog rituala, koji više liči na čučnjeve sa naših časova fizičkog, nego na skladni spiritualni čin, obavezno sledi brz pogled prema meni da provere da li su mi skrenuli pažnju svojom dubokom duhovnošću i obavezna provera kako su ispali na fotkama dok su se „molili“.
Pogled na sat… uh zaneo sam se … već je uveliko bilo vreme da krenem ka železničkoj stanici. Skočih sa trema, bacih ranac na leđa i brzim koracima se uputih bočnom kolonadom stubova kroz par atrijuma ka izlazu iz hrama. Nekoliko trenutaka kasnije iza jednog ugla sačeka me: “Hello!” Pomislih: “o, ne baš sada…“ Ipak se okrenuh u smeru odakle je pozdrav došao. Tamo je stajao prijatni kineski dekica, onakav kakav se još može naći samo na slikama kineskih ilustrovanih knjiga o učiteljima borilačkih veština. Seda proređena kosa, pokrivena kupastom kapicom od bambusa, retka dugačka bradica , blagi osmeh koji je naglašavao staračke bore. Iz pristojnosti ga nisam fotografisao, ali je izgledao otprilike ovako:
- Koja je tvoja domovina? – upita me na prilično dobrom engleskom.
- Srbija – rekoh.
- Srbija… hm… posle kraćeg premišljanja upita – jel’ to neka nova država?
Ovo pitanje me nasmeja, jer me odmah podseti na crtani film Vitez Koja i čuveno pitanje: „Šta je to? Jel' to neki novi parfen?“, što bi u ovoj slučaju sasvim bilo pitanje na mestu, ali ipak odgovorih potvrdno i dodah:
- Da li znate za Nansalafu (Jugoslavija)?
- Broz Tito, Valter brani Sarajevo, Belgrad… očigledno pokazuje veliko znanje o bivšoj nam domovini i potvrđuje njenu svetsku slavu i veličinu – uvek smo bili bliske i prijateljske zemlje – dodaje on.
- Da li si posetio Ćingčeng Šan planinu?
- Nisam.
- Trebao bi, jako je lepo.
- Nažalost, sada imam voz za Chongqing – setih se u trenutku i pomalo nervozno rekoh.
Prijatni starac uz blagi naklon i osmeh, nekako smireno i istovremeno iz srca reče:
“Dobrodošao u Sečuan. Dođi nam ponovo!”
Ovim kratkim razgovorom kao da je cela Sečuan priča dobilo najbolji mogući završetak i krunu. Pojavio se kao iz bajke, totalno vanvremenski… njegova pojava i razgovor uneli su neku duhovnu mirnoću i na trenutak sam uspeo da osetim staru Kinu. Sada kada malo bolje razmislim nisam siguran da li se ovaj razgovor uopšte i desio u stvarnosti ili je proizvod moje mašte…
Napustih hram i sa širokim osmehom na licu trčao sam kroz gužvu i buku velegrada.
...nastaviće se...
autor: Dušan Momčilović /Dule/
pogledajte i ostale CompanionS putopise OVDE>>>
(pre pisanja komentara potrebno je da se registrujete/ulogujete na sajt CompanionS-a u gornjem desnom uglu.
Pri pisanju komentara koristiti iskljucivo engleski alfabet, BEZ kukičavih slova: ŠĐŽČĆ!)
